Siniša Tucić o radovima - časopis Polja br. 503

TAČKA OSLONCA KAO POČETAK UMETNIČKOG PROCESA U SKULPTURAMA DANICE BIĆANIĆ 

XX vek, avangardne prakse, subjektivni doživljaj stvarnosti... doneli su drugačiji pristup likovnosti, oblikovanju materijala, nov odnos prema galerijskom prostoru i umetnosti uopšte. Radikalne promene reflektovale su se i u vajarstvu. Ako je, kao što je zabeležio Miško Šuvaković, tradicionalna skulptura bila umeće i tehnika pravljenja objekata, a moderna skulptura, koja koncipira pojam „jezika skulpture“, neka vrsta stručnog umeća (veštine) i znanja (poznavanja istorije i teorije) o skulpturi kao umetnosti,1 onda novosadska vajarka Danica Bićanić na najbolji način spaja ta dva pristupa. Stvarajući objekte, ona otvara polje za dijalog sa publikom, postavljajući iznova pitanja o Tački početka, kroz vlastiti kreativni izraz. Umetnica doživljava umetnost kao proces, hepening, fluksus, ali istovremeno zadržava skulptorsku formu u tradicionalnom smislu. Kroz svoje umetničke radove (dokumentovane fotografijom), obraća se pojedincu, ali i otvara mogućnost za šire, političko delovanje koje nastaje radikalnim proširenjem umetnosti u društveni život2 u skladu sa konceptom socijalne skulpture Jozefa Bojsa. Osnovna ideja u umetničkom radu jeste Tačka u kontekstu prostora. Kako je sama umetnica zapisala u Dnevniku o svojim radovima: Da bi se tačka definisala, potrebno je znati samo njeno mesto u prostoru, a ona sama se smatra osnovnim elementom od koga je prostor sačinjen. Izlaganjem u različitim ambijentima, Bićanić transformiše trodimenzionalne objekte u prostornu instalaciju,3 na tragu Britanske nove skulpture posle 1980. Postavljajući objekte (skulpture loptastog oblika napravljene od spaljenog drveta i poliestera), umetnica ispituje različite mogućnosti kako unutar galerijskog prostora, tako i izvan njega. U nekim radovima vajarske konfiguracije stoje na podu, u uglu, a u drugima vise iznad zemlje. Poneke sagorevaju na otvorenom prostoru. Izložene strukture su samo krajnji produkt umetničkog procesa, a video-zapisi o promeni forme unutar nje same projektuju se na kružnom objektu od peskanog pleksiglasa. Tačka u radu Danice Bićanićeva je kosmički prostor u malom. Kao objekat razasuta u svim pravcima, ona traži oslonac u Borhesovom Alefu – bleštavoj kuglici u kojoj se stiče sav kosmički prostor u nesmanjenoj veličini, kao i u Šejkinom renesansom shvatanju integralne slike, gde svaki predmet na ovom svetu poseduje unutrašnji identitet u kojem se u sažetom 1 Miško Šuvaković, Pojmovnik moderne i postmoderne likovne umetnosti posle 1950, Srpska akademija nauka i umetnosti i Prometej, Beograd – Novi Sad, 1999, str. 314. 2 Miško Šuvaković, Konceptualna umetnost, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2007, str. 71. 3 Pojmovnik moderne i postmoderne likovne umetnosti posle 1950, str. 59. SVETLA KOMORA Siniša Tucić 262 vidu nalazi ponovljeni svemir. Ipak, to su samo neke od mogućih interpretacija, jer autorka ostavlja mogućnost za najrazličitija tumačenja. Kao susret koordinata u prostoru, umetnica u sada već post-postmoderni, nakon svih stvaralačkih narativa, nanovo ispituje polazište. U vremenu mrežnog društva, novih tehnologija, informatičke ere, početak trećeg milenijuma postavlja nove izazove i otvara mogućnosti za preispitivanja u polju umetnosti. U takvom svetu, linearan i pojednostavljen pogled na umetnost nije dovoljan da bi se izrazila sva kompleksnost umetničkog procesa. Stoga, svoj skulptorski rad Bićanićeva nadograđuje performativnim delovanjem (u okviru rada Ciklusi – work in progress) koje objašnjava takođe u Dnevniku svojih radova na sledeći način: „Rad Ciklusi je svojevrsni work in progress, performans koji se kontinuirano odvija u mom svakodnevnom životu, kao i u interakciji sa publikom kada biva predstavljen u vidu izložbe dokumentarnog materijala. Tokom performansa stvaram svoje univerzalne forme koje su u ovom slučaju napravljene od neorganskog smeća (papir i plastika, smeće koje ja proizvodim) i reflektuju moju percepciju svakodnevice. Proces stvaranja odvija se u ciklusima i uključuje i akcije uništavanja samog dela. U prvom segmentu sakupljam odbačeni papir i plastiku od kojih pravim objekte loptastog oblika, tako što smeće pakujem u foliju, a zatim dobijene pakete bojim u crno. Čin stvaranja integrisan je u moju svakodnevicu – rutinske radnje, rituale, obaveze, navike. Objekte stvaram, skladištim, i razmeštam po svom životnom prostoru – na kuhinjske elemente, krevet, u orman, kadu itd. S vremenom broj objekata raste i postajem prinuđena da ih stalno pomeram kako bih obavljala uobičajene aktivnosti. Takođe, iznosim ih van, polažem u gepek automobila, nosim ih sa sobom kud god se krećem... U drugom segmentu performansa sve objekte odnosim i spaljujem. Sakupljam preostali pepeo od kojeg stvaram kolaže/crteže.“ U skulpturama umetnica ostavlja otvoren proces za nadogradnju, interakciju i nanovo definisanje Tačke oslonca u svetu koju je podložan promeni, toku, kretanju, sagorevanju... Dovodeći u vezu svakodnevni život i vlastitu umetničku praksu, Danića Bićanić prelazi iz jednog medija u drugi i teorijski promišljeno prolazi kroz svojevrsni umetnički proces čiji rezultat još nije konačan.

http://polja.rs/wp-content/uploads/2017/03/Polja-503-kraj-261-262.pdf