dr Una Popović - Delo bez kraja

Da li umetničko delo postoji, ili je ono odavno uraslo u horizont iluzije i simulacije? Ako postoji, na koji se način delo uklapa u slagalicu realnog – kao njen konstitutivni i neraskidivi deo, kao jedan od elementa šire mreže realnih odnosa, ili možda prosto kao višak smisla u realnosti, istovremeno zanemarljiv i provokativan? Naizgled tradicionalna i prevaziđena pitanja, rezervisana za prošlo doba uvereno u postojanje suštine umetnosti, iznova se pokazuju aktuelnim kada umetnik ostane sam pred činom stvaranja. Ovaj izuzetni trenutak, neuhvatljiv za oko teorije, a bremenit posledicama koje umetnika unapred pozivaju na odgovornost, živo je mesto umetnosti koje suvereno može da ukine, potvrdi ili restaurira bilo koje viđenje umetnosti.

Izložbeni radovi Danice Bićanić neposredno su svedočanstvo i spomenik ovom iskustvu života umetnosti i odgovornosti umetnika. Stvarajući dinamičan prostor komunikacije materijala, njihove obrade, vizuelnih i auditivnih senzacija, pa čak i verbalnih uputa i komentara o učinjenom – svi ovi elementi integralni su deo jedinstvene postavke – Danica Bićanić širi prostor i vreme nastanka dela sa trenutka i mesta na trajanje i rasprostiranje. Ostvareni horizont predstavlja inflaciju tačke stvaranja, njeno rastezanje van ubičajenih proporcija, uveličavajuće staklo koje čini vidljivim ono što obično izmiče oku posmatrača, bio on sam autor ili puki recipijent. 

Reći da autorka svojim delima ne prikazuje neki objekat, ne neki sadržaj umetnosti, već nju samu – onako kako je ona prisutna za umetnika – nedovoljno je precizno. Nesumnjivo, sam proces njegovog nastanka integrisan je u delo kao takvo: ostvarenjem njegove vidljivosti ukida se razmak između stvaralačkog čina i njegovog proizvoda, mistični oreol autora, kao i hijatus uzroka i posledice. Jednom vidljiv, pa i dokumentovan u suptilnoj igri angažovanog učešća u stvaranju i naizgled distanciranog naknadnog pogleda na stvoreno, ostvarenog dokumentovanjem putem savremene tehnike i medija, stvaralački proces možda i prestaje da to bude, jer on postaje delo. Postavši delom, on rizikuje da se zaustavi, priboden pogledom, još jedan predmet analize.

Radovi Danice Bićanić, ipak, namereni su da izbegnu ovu opasnost. Inflacija trenutka stvaranja - ne toliko u smeru stvaralačkog čina u trajanju, koliko u smeru stvaranja prostora tog trajanja – u ovim radovima podrazumeva destabilizaciju samog dela kao njegove posledice. Ukoliko se i može tvrditi da delo autorke jeste delo, jedno delo – jedna postavka, jedan ciklus, ona sama takvu mogućnost ukida postojanim ponovnim stvaranjem jedne i iste postavke. Motiv ciklusa, sfere, kruga i kruženja, prisutan kako u naslovu njenih radova, tako i vizuelno - u njegovim oblicima, iznutra obezbeđuje takav tok: naizgled dovršena forma pokazuje se kao permanentno kretanje, neprekidni proces bez kraja. Proces, konačno, koji prevazilazi svog autora, koji nastavlja da cirkuliše na neodređeno vreme i u nepredvidivim smerovima, sažimajući se i šireći, pucketajući.

Delo kao proces, iako organizovano savršenim kružnim formacijama, tako uskraćuje svoju postojanost, svoju objektivnost. Istinski, ovo su dela bez kraja: njihova dovršenost više nije zamisliva. Napuštajući okvire zaokruženog smisla, ona povratno ukidaju i pretpostavljenu dovršenost autorske namere, kao povlašćene pozicije odluke o postojanju ili nepostojanju dela. Ipak, autorka time ne napušta delo, već pristaje na sopstveno biti ili ne biti zajedno sa njim: proširena vidljivost tačke/mesta stvaranja ogoljava i njenu sopstvenu odgovornost.  

Tekst za katalog izložbe Ciklusi u Blok galeriji na Novom Beogradu, 2018.