Silvia Dražić o radovima - časopis Polja br. 503
O RADOVIMA DANICE BIĆANIĆ
Silvia Dražić
Radovi Danice Bićanić, mlade novosadske umetnice, po svom osnovnom disciplinskom
ili žanrovskom određenju pripadaju polju skulpture. Ako se za skulpturu može reći da po
definiciji osvaja ili zauzima dimenziju prostora (fizički, virtuleno ili in potentio), ako bi time
prostornost bila nužni uslov, mada možda ne i jedini, u postavci ili izvedbi svake skulpture,
onda Daničin rad svojom prostornošću, svojim rasprostiranjem istražuje upravo prirodu te
prostornosti. Kako ona jeste, kako se osvaja, funkcionalizuje unutar samog umetničkog
dela. Pri tom je ovo istraživanje, koje se da pročitati u načinu koncipiranja, genezi dela, a
potom i njegovoj proširenoj reprezentaciji, izvedeno u jednom gotovo filozofskom maniru:
moglo bi se reći da istražuje uslove vlastite mogućnosti. Prema rečima autorke osnovna
uporišta u ovom istraživanju su tačka i kretanje.
Skulpture Danice Bićanić predstavljaju samo predah u sveopštoj pokrenutosti. One su
materijalizovani trenutak između pre i posle. Otud taj utisak prekarnosti koji ih okružuje.
Prema Žanu Liku Nansijuu umetnosti ostaje ono što je najotpornije. Trag. U radu Transformacije loptaste forme/kugle različitih veličina, izrađene od drveta i pleksiglasa, deluju kao
da su zastale tek na tren. Ipak sama geneza, smeštanje skulpture unutar misaonog konteksta koji ga i podržava i proizvodi, nije prećutana. Danica Bićanić svoje skulpture kontekstualizuje u jedno prošireno polje, u kojem ih upotrebom različitih likovnih medija, videa,
crteža, fotografije, performansa i akcije, podupire ili tumači. Tako one, na tragu neoavangardnih i postavangardnih umetničkih strategija, postaju događaj – prostoru pridaju i dimenziju vremena. Sama predmetnost umetničkog rada je zadržana, ali se kretanje ukinuto u materijalizaciji, u skulpturi, ponovo vraća u kontekstuiranju i kompleksnoj izvedbi
umetničkog dela.
U radu Mreža-struktura-prostor, utisak efemernosti uhvaćene u koliko-toliko čvrstom
materijalu proizvodi se sa gotovo metafizičkom tananošću. Sve je pokrenuto. Mehuri od
stakla i sapunice, dim, laserski snopovi: ustrojavaju se i prestrojavaju iznova prekrajajući
prizor pred nama – kao metafora događanja samog sveta svedenog na njegove elementarne čestice. Ono što je ostalo nepromenjeno to je oblik koji autorka naziva univerzalnom
formom, i što je još važnije vlastitom univerzalnom formom kojom sagledava, suočava se,
tumači i prikazuje svet. Nije slučajno što ta univerzalna forma ima oblik kugle. Kao tačka i
krug, i kugla je najsavršenija među geometrijskim telima. Ona je jaje sveta – obrazac sveukupnosti.
Ako su prvi radovi u svom promišljanju donekle apstraktni, zaokupljeni traganjem za
puninom sveta u njegovim sasvim svedenim oblicima, takoreći ab ovo, rad Ciklusi prevodi
kretanje u cikličnost dnevnih rutina. Kretanje dobija i svoju socijalnu dinamiku. Autorka
prikuplja, pakuje svoj otpad, oblikuje ga kao svoju univerzalnu formu, živi sa njom sve dok
potpuno ne zaguši svoj životni prostor, da bi je konačno iznela iz kuće i spalila. Pepeo će
260
potom poslužiti za stvaranje novog umetničkog dela/crteža ili kolaža. Nakon završenog
ciklusa započinje novi, identični. Rad zapravo dokumentuje ovaj ciklični proces. Proces
realizacije sastavni je deo prezentacije. Recikliranje neorganskog otpada nije novo u umetničkim praksama dvadesetog veka i njegova konačna intencija najčešće se formuliše kao
društvena kritika u svojim najrazličitijim usmerenjima (konzumerizam, ekologija itd.). U
Ciklusima aproprijacija upotrebljenih/odbačenih predmeta iz svakodnevnog života zapravo je dvostruki proces: uključivanje umetnosti u konkretne životne situacije, kao i oblikovanje života unutar umetničkih praksi. Tako ovaj rad dosledno nastavlja formulisanje autorske poetike Danice Bićanić kao svojevrsne individualne mitologije, izražene kroz umetničke postupke i ponašanja koji prikazuju/izražavaju privatni, subjektivni simbolički poredak umetnice.
Comments
Post a Comment